По мом личном мишљењу, данас је у свету присутан један велики цивилизацијски проблем. У питању је својеврсна деформација, или боље речено замена теза у погледу исправног значења речи „љубав“. За мене, као верујућег човека, љубав јесте чудо и дар Божији. Важно је напоменути и то да није у питању лични избог човеков, као што је то случај са талантима, по којима је Бог једне обдарио да постану музичари, друге да се баве математиком или треће да постану доктори. Љубав је слична ваздуху, који је неопходан и једнак свим људима. Будући обдарени њиме, на људима је да ли ће и како прихватити овај дар од Бога. Од сунчевог сјаја један човек може оздравити, док други може толико да се озрачи да дословно заврши у болници. Тако једни дишу чист ваздух, а други га свесно толико загађују да људи удишу отров. Управо то се догађа и са љубављу. То је невероватно задивљујући дар Божији, јер је љубав, сама по себи, способна да сједињује људе. Са друге стране, све остало, као што су наши таланти, наша самобитност, наше националне, културне и политичке различитости, све то је усмерено на једно: да нас разједини. Свесни овога, многи ће рећи: „Јако је чудан Божији промисао о свету. Одакле толико различитости које нас разједињују?“ Свакако да би то био итекако чудан промисао, када не би постојала љубав која сједињује све људе. Оно што се данас доживљава као љубав, као што је људска страст и реализација те страсти, заправо, нема никаве везе са љубављу. Управо на овај начин се руши то схватање.
Рећи ћемо нешто више и о оном што је најважније. Љубав је Божији дар, на који сви ми, првенствено одговарамо потпуно свесно и одговорно. Због тога је љубав усмеравање човекове пажње ка чињењу добра. Навешћу и један једноставан пример. Рецимо да лоше мислимо о неком човеку. Не допада нам се његова спољашњост или унутрашњост, за што може постојати више фактора који нас међусобно удаљавају. Оно што свакако можемо, јесте да се препустимо таквом осећању или да му се супроставимо. Начин на који је то могуће учинити јесте да почнемо мислити о тој особи само оно што је добро. Постоји још један убедљиво успешан начин, а то је да том човеку учинимо добро дело. Јер свима онима којима чинимо добро, сви они заувек остају у нашим срцима, тако да се наш однос према њима никада не мења.
Према томе, љубав јесте усмеравање људске воље на чињење добрих дела. Сви добро знају шта је то заљубљеност када се двоје младих сусретну и када се допадну једно другом. То је једно искрено и прекрасно осећање. Од таквих људи често можемо чути речи: „Ми смо заволели једно друго“. Па ипак, велика је разлика између тога да ли су се заљубили или ће до тога тек доћи. Многе животне околности свакако ће показати да ли је то заиста права љубав. Да би заљубљеност прерасла у љубав, неопходно је усмерити своју вољу ка добру, поделити свој живот са другим и давати себе другоме.
У одређеном смислу, љубав је дужна да пројављује способност самопожртвовања ради другог човека. Ако до тога дође, ако је једна особа постала спремна да се жртвује ради другога, и ако му та друга особа на то одговара у истом духу, онда они обоје узрастају у истинској љубави. У том случају не може бити било какве речи о разводу.
„Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн 4, 16). Ово су заиста задивљујуће речи. Са једне стране оне су толико једноставне, док су са друге невероватно тешке за разумевање. Шта је љубав можемо спознати кроз лични пример Господа Исуса Христа. Права љубав јесте способност да себе дамо за другога.
Богу је било угодно да управо ова људска способност, да свој живот поделимо са другима, буде утемељена у центар људског постојања, у темеље најважнијег закона, на основу којег треба да се руководи, како лични, тако и породични, али и друштвени живот свих људи.
Шта се догађа са друштвом у којем је ишчезао закон љубави? У друштву у којем долази до борбе за своје личне, политичке, економске, националне, класне или социјалне интересе, у друштву у којем такви интереси постају највећа и једина вредност? Све то указује да није у питању борба за живот, већ борба за смрт. У питању је уништење људске заједнице која уместо међусобне подршке, љубави, солидарности и хармомније, уноси хаос и неред, а све под паролом изградње срећног живота.
Свако од нас на основу свог личног искуства зна како све то изгледа. Када је породица чврста, тада муж целог себе даје за своју жену и своју породицу, а жена своме мужу и породици. Покушајте да престанете да се дајете другоме и породица ће одмах искусити налет страшне буре. Доћи ће до губљења поверења и појаве сумње… Познато нам је и то како пропадају породице, првенствено због тога што су муж и жена престали да брину једно о другом и да живот другога прихватају као свој лични живот. Зар се у овоме не крије највећи проблем између очева и деце, али и проблем читавих поколења? Он произраста управо из те недоречености, из тога што до краја није била пројављена родитељска љубав, и из тога што родитељи нису доживели повратну љубав своје деце. Све то доводи до нарушавања континутитета и историјске везе међу поколењима.
Оно што се данас догађа у свету, а пре свега у западним земљама, можемо назвати највећом кризом у породичним односима. У једном тренутку западно друштво је донело одлуку којом је урушена морална традиција свих претходних поколења, да брак није заједница између мушкарца и жене, као нити да је у питању заједнички живот са одговарајућим обавезама. Уопште, данас многи сматрају да је брак застарели облик општења међу људима, због чега и предлажу различите иновације.
Према томе, криза у којој се данас налази породица, заправо је криза љубави, без које за човека нема нити може бити живота. Онда када рушимо породицу, ми уништавамо љубав. Љубав и задовољавање нипошто не могу бити синоними…
Неко ће упитати: „Шта чинити ако је љубав прошла?“ Љубав је прошла или пролази само ако људи сами уништавају љубав. Ако оне радосне и искрене односе, које су гајили првих година заједничког живота, супружници и даље негују, одржавају и чувају, онда то осећање траје све до гроба. Међутим, ако долази до међусобне преваре или паралелних живота, све што су до тада имали се руши.
Због чега је породица школа љубави? Разлог је тај што унутар породице нису присутни само радосни тренуци. Ту су и туге и жалости, услед којих односи између супружника пролазе кроз многе кризе. Шта нам све то говори? То да су људи, у жељи да спасу породицу, спремни на такве жртве, које у другим ситуацијама никада не би поднели.
Верујем да свако ко живи породичним животом, зна да много тога треба опраштати, а често се догађа и то да је потребно свесно се ограничити у много чему[1]. У заједничком животу је потребно пронаћи излаз из најкомпликованијих ситуација, које већина не би тражила у погледу односа са пријатељима или познаницима. Сви ти односи се руше онда када неко у налету гнева каже: „Не желим више да комуницирам са тобом“, због чега се људи и разилазе. Међутим, породични људи то не могу рећи. Разлог су деца и одговорност за заједничку будућност. Све ово указује на једну велику истину: да жртва, на коју су многи спремни због породице, у онтолошком смислу представља изузетно важан фактор узрастања човекове личности. Човек узраста онда када превазилази све те потешкоће. Због тога је човеково усавршавање, као и васпитавање деце, ван породице итекако погубно. Према томе, породица је уистину школа љубави.
У хришћанској традицији, породицу називамо Црквом у маломе. Све навике човековог живота, општење међу људима, љубав, састрадавање, међусобна подршка и солидарност – стичу се управо у породици. Према томе, ако се урушава породица, човечанство формира потпуно другачијег човека. Лично ја сам уверен у то да би сваки онај појединац, будући неспособан да чини добро и поштено друштво, у којем би се пре свега штитила човекова права, био надасве застрашујући човек. А оно што је свима нама познато јесте да зли људи нису способни на живот у заједници. Тако и људска цивилизација не би могла опстати, ако би била уништена институција породице.
Пут уништења породице није пут до људске среће, због тога што је породица тврђава, место где се уз тебе налазе сви твоји најрођенији и најближи људи, спремни да са тобом поделе и тугу и радост. То и јесте разлог због којег је важно имати на уму да је љубав, у исто време и дар и задатак, који је Бог поставио пред сваког од нас. Све док је љубав присутна међу људима и све док постоји схватање заједице, љубав као врхунско добро, буди добро у свима. Нека би Господ дао да не поклекнемо искушењима да уништимо овај дар од Бога. У случају да се то догоди, мислим да би се на томе и завршила људска историја
[1] Његова Светост користи сликовиту руску изреку „Наступить на горло собственной песне“, која подразумева да нешто чинимо против своје воље или да се свесно ограничавамо у нечему – прим.прев.
