Да ли ће све ствари стати у кофер, не зависи само од њихове количине или величине, већ и од самог начина на који их пакујемо. Слично се догађа и са нашим животима, који се, ако их проводимо у сујети, ужурбаности и лутању без било каквог циља, на крају заврше тиме да ништа не успевамо постићи, те да се у свему томе много умарамо.
Заузетост, или боље речено изгубљеност човека данашњице, јесте резултат тога што се он мало или никако не моли. Онда када наш дан започињемо молитвом, ми постављамо снажан темељ на којем ће све током тог дана, бити изграђено у савршеном реду. Тако се у Светом писму за побожног човека каже да „што год ради, у свему напредује“ (Пс 1, 3).
Према томе, духовни живот не може бити некакав хоби или разбибрига за који ми можемо да имамо или немамо времена. То је темељ на који касније додајемо све остало.
Без молитве, религиозни живот је незамислив. Неко ће се пак запитати шта подразумевамо под религиозним животом? То није само свест о томе да Бог постоји, већ чврсто убеђење да је Бог итекако присутан у нашим животима. Бог се не налази негде горе високо на небу, иза високе горе или у некаквом невидљивом пространству. Напротив, Он је ту поред нас. Због тога сви ми имамо две могућности: да се претварамо да Бог не постоји – што нимало не утиче на саму чињеницу да је Он ипак ту – или да покушамо да остваримо заједницу са Њим. Попут савршеног круга, молитва има ту моћ да оствари живи однос између човека и Бога. Када притиснемо тастер „укључити“, ми покрећемо струјно коло које остварује директну везу, која води од извора до крајњег потрошача. Слично се догађа и са молитвом, посредством које човек затвара круг и ступа у реалне односе са Богом. Човек се обраћа Богу са молбом и добија оно што тражи. Ово је заиста савршен пример Божијег постојања у нашим животима.
Ја сам више пута говорио о томе да је најјачи доказ да Бог постоји, заправо чињеница да се људи моле Богу већ хиљадама година уназад. Ако Бог не би одговарао на речи молитве, зашто би људи и даље узносили молитве своме Творцу?
Човек верује у Бога, признајући неопходност за молитвом. То је нарочито изражено у моментима када људи проживљавају многе стресне ситуације, болести, несреће или смрт блиских људи. Међутим, онда када све то прође, када све ране зацеле, долази до одређеног освешћивања од горе поменутог религиозног искуства. Обраћајући пажњу на новонастале проблеме у својој свакодневници, човеку се чини да је све могуће решити и без Божије помоћи, тј. самостално. У питању је највећа заблуда свих времена. Ми смо дужни да призивамо Бога да нам помогне чак и онда када обављамо наше свакодневне професионалне и рутинске послове. Наравно, то не значи да ће нам он увећати суму на нашем рачуну у банци… Напротив, Он може да нас заустави како не бисмо чинили погрешне потезе, a који у коначници воде у грех.
У једној из јутарњих молитава, које православни верници читају свакога дана, налазимо невероватне речи: „помози ми у свако доба у свакој ствари, и чувај ме од свега рђавог у свету, и од ђаволске брзоплетости“[1]. Управо реч „Господе, избави ме од ђаволске брзоплетости“ требало би свако да окачи изнад кревета, како би га свакога дана подсећале на најважнију ствар у животу.
Највећи проблем нашег унутрашњег бића јесте проблем недостатка времена. Сви ми непрестано некуда журимо, притом немајућу времена ни за шта. Једноставно, ми се непрестано нечим бавимо…
Велика количина напора није ништа друго до ђаволска брзоплетост и тапкање у месту. Како не бисмо постали робови тог процеса, потребно је да научимо да се на време зауставимо. То је заиста могуће учинити, и то пре свега захваљујући молитви. Када се молитвено обраћа Богу, човек улази у једну потпуно другу димензију. Код њега се јавља такво осећање, као да из птичије перспективе посмара свој живот. То му даје могућност да сагледа како је све у овом свету пролазно… Молитва омогућава човеку да одреди животне приоритете, стекне мир и победи стрес.
Управо због свега тога, један од основних задатака Цркве јесте да помогне људима како би спознали прави значај молитве. Молитва није некакав ритуал или пагански чин. Она је, пре свега, способност да свој живот усмеримо на прави пут. Дакле, молитва јесте својеврсна методологија живота.
Религија је човеку данашњице потребна попут ваздуха. Ђаволска брзоплетост ће толико напредовати, да ће му итекако бити важно да се ухвати у коштац са свим изазовима. Све више сам убеђен у то да се свака иновација и сваки технолошки напредак, као што је била и појава мобилних телефона, толико увлаче у људски живот да прете преузимањем потпуне контроле над истим. Све ово нам говори о томе колико је заправо религија пресудна у условима интезивног научно-технолошког напретка, тим пре ако узмемо у обзир чињеницу да се живот подчињава законима, насталим као резултат поменутог напретка.
[1] Јутарње молитве: Молитва трећа, Светог Макарија Великог – прим.прев.
