Желим да поразмислим о томе, шта хришћанство може да значи модерном младом човеку? Јер да начин размишљања и мисли, које су очигледне за људе старијих генерација, углавном не важе и за данашњу омладину. Са друге стране, ја сам у потпуности убеђен у то да човек Благу вест лакше чује и прихвата док је сасвим млад.
Дошло се до тога да се Црква и хришћанство доживљавају као задатак за последње године живота. „Време је већ да размислимо и о својој души“ – речи су које сви ми понављамо, улазећи у одређене године старости. Зато се многима чини да је Христово учење више о смрти него о животу, више о оностраности него о садашњости, више о другима, него о себи. Ово се нарочито тиче младих људи који су, сами по себи, пројава и снага живота.
Младост није ништа друго до храброст. Живети хришћанским животом представља велику храброст. Младост је потрага љубави. Према томе, хришћанство је непрестано трагање и стална жеђ за љубављу. Младост тражи смисао. Хришћанство даје смисао толико дубок да већ две хиљаде година европска култура из њега црпи, и не може га исцрпети.
Друга је ствар што смисао хришћанства не лежи на површини. Како бисмо му се приближили, неопходно је уложити напоре. Потребно је зауставити се, погледати око себе и покушати правилно схватити и разумети. Данас је то компликованије него што је било пре неколико деценија, у време када сам ја био млад. Данашњи свет је далеко динамичнији, бржи и неукротивији. Мислим да је то један од основних разлога због којега је данашњој омладини теже да проникне у то о чему говори хришћанство. Истовремено сматрам да су модерни млади људи умногоме бољи од нас. Један од основних разлога је тај што се они брже сналазе у великом мноштву информација. Они су способнији за самообразовање, отворенији су, талентованији, сложенији и устремљенији ка сврси него што смо ми, и то је предивно! Они су кадри да прихвате много тога из непресушног извора јеванђелске науке Господа нашег Исуса Христа и из двехиљадегодишњег искуства Цркве.
Дакле, шта хришћанство може поручити модерном младом човеку?
Хришћанство проповеда о слободи. Слобода је једна од главних тема Јеванђеља, апостолских посланица и дела светих отаца Цркве. Бог је човеку даровао такву слободу кроз коју је човек способан да устане чак и против Бога – што је овај на крају и учинио. У питању је слобода да човек, ако то жели, може и згрешити – што је он опет урадио. Свезнајући Бог је знао колико ће Га заправо коштати та људска слобода. Цена је била та да је човечанство отишло толико далеко, да је Он лично морао постати човек како би нас спасао. Дарујући човеку слободу, Он је знао да ће људи, позивајући се на овај дар, закивати клинове у Његове руке и ноге. Богу је итекако позната права цена наше слободе, него што ли смо ми сами тога свесни. Према томе, ако Он свесно прихвата страдање, онда је хришћанство, ништа друго до истински разговор о слободи. Са једне стране то је дијалог, а са друге стремљење ка правој слободи.
Младост је нарочито свесна потребе за слободом. Чини ми се да се све што се етикетира паролом «Ово ће ти даровати истинску слободу“, засигурно привлачи сваку младу душу. Будући да је младост чиста и неискварена, она је најбоље свесна онога чему треба стремити, а то је, пре свега, слобода. Често се, и то због нас свештенослужитеља, хришћанство не асоцира са слободом. То је веома тужно, јер Христос може рећи толико тога о слободи, него што то може учинити било ко други у овоме свету. Штавише, само Христос је кадар да дарује ту слободу, јер је само Њему, Који нас је и створио слободнима, познато је како ју је могуће актуелизовати.
Говорећи о слободи, хришћанство нас упозорава о одговорности сваког од нас за своју личну слободу. Ако смо већ научили да поступамо тао што ћемо се руководити личним избором, онда смо дужни да у потпуности прихватимо одговорност за сопствене одлуке. Управо та одговорност нам може помоћи да учинимо правилан избор, пошто ми често истовремено желимо различите ствари, које су најчешће суштински противречне једна другој.
Хришћанство младом човеку може открити много тога о љубави. Младост чезне за љубављу и има потребу да је дели са свима око себе. Када смо старији, постајемо резервисани у погледу љубави. Младе људе не занима оно што је споредно и успутно, због чега су често спремни да се одрекну себе, а све у сврху проналаска праве љубави. О љубави, оној чистој и светој, највише је речено у Јеванђељу, далеко више него на било ком другом месту, зато што сам Бог је љубав (1 Јн 4, 8). Христос говори да постоје свега две заповести, и обе су о љубави.
Хришћанство може да нам каже и о томе како треба да се односимо према другим људима, односно о томе како би тај однос требало да изгледа. Христос изговара речи које представљају златно правило у људским односима: И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк 6, 31) у свему. Из овог једноставног правила, проистиче много дубљих ствари које ми често занемарујемо. Пре свега, то је уважавање другога, без обзира на његове ставове, положај и однос према одређеним, нама драгим стварима, без обзира на религиозност или нерелигиозност друге особе. Све ово није ништа друго него ли прихватање човека онаквим какав он заправо и јесте. Оно што увек треба имати у види је то да је сваки човек јединствен, у чему се и огледа његова необична лепота.
Хришћанство младом човеку може открити шта је то праведност према другим људима и о потпуној искрености према себи. Пре промене ка бољем, неопходно је да најпре спознати себе, да сагледамо себе онаквима какви заиста јесмо, са свим својим тешкоћама и проблемима. Нипошто не смемо о себи мислити да смо нешто што заиста нисмо. Дакле, важно је разумети ко си и шта си. Како бисмо то постигли, потребна је велика храброст и одважност, без чега није могуће започети живети хришћанским животом. Штавише, без овога је немогуће уопште живети мање или више срећним животом.
Са друге стране, хришћанство нам може открити много тога о оностраном и тајинском, најпре о односу са Богом и нашем општењу са Њим. Притом, овде није посреди испуњавање некаквих обреда или закона. Реч је о томе да ми разумемо, осећамо и знамо да нас Бог воли, пошто је Он створио толико лепоте и могућности за срећу. Ако се обратимо Светом писму, увидећемо да нас Он непрестано подсећа на Своју љубав. Тако и однос са Богом јесте наш одговор на Његову љубав, делатан одговор. Управо у Јеванђељу Он открива која то дела љубави очекује од нас. Одговор се састоји у усредсређености, у мислима и молитви. Када некога волимо, ми непрестано размишљамо о њему и стремимо чешћем односу. О томе је дивно писао Едуард Асадов[1]:
Волети значи да чим отворимо очи,
Са свитањем одмах помислимо:
Чиме да обрадујемо или дарујемо,
Онога кога волимо целом душом?!
Волети значи да када угледамо било који предмет,
Поред себе осећамо своју сродну душу:
Ево књиге – да ли ју је читао или није?
Или крушка… да ли му се свиђа?
Волети значи истину бранити,
Чак и онда ако устанемо против целога света.
Волети значи и у тузи праштати,
Све, осим подлости и преваре.[2]
Оваква трајна верност према вољеном бићу и јесте хришћански однос према Богу. Она представља изванредан и узвишен однос. Управо је то светост живота.
Хришћанство младом човеку може открити много тога и о његовој непоновљивости и јединствености. Свако од нас је посебан. Сви смо ми различити и имамо различите животне путеве. Хришћанство нам говори да је лепота у различитости. Штавише, у томе је једини могући начин живота. Бог се никада не понавља. Он је безгранично креативан. Због тога је немогуће пронаћи два иста човека, два једнака облака, два иста дана, две исте травке. Једноличне ствари у овом свету увек су дело људских руку. Бог воли разноликост. На основу овога је могуће извући важну поуку нашег личног предназнањења: оно је увек аутентично, због чега свакога од нас Бог воли на јединствен начин.
Хришћанство моће дати откровење о човеку и о његовом предназачењу, о томе каквим Бог жели да га види. Такав човек је прелеп. Хришћанство нам предлаже да испунимо живот испунимо смислом, а смисао је сам Христос.
Хришћанство није религија елите. Оно никако не може бити резервисано за мањину. Оно није национална карактеристика. Хришћанство је за све, како за богате или сиромашне, тако и за оне који су успешни или уморни од живота, за професоре или нешколоване старице, за спортисте и за људе који имају нарушено здравље, за талентоване уметнике или продавце рибе на пијацама, за жене, мушкарце, старце и децу. Независно од друштвеног, образовног, полног, старосног, биолошког, психолошког, политичког или било којег другог статуса, човек може бити хришћанин.
Иако у својој суштини није намењена томе, хришћанска традиција може много тога открити човеку, како да постане бољи, пажљивији и усредсређенији, како васпитавати у себи трезвени однос према свему што се дешава и како постати способан за вредновање своје сопствености и догађаја, оноко како јесте, како изградити систем приоритета, како себе научити да се зауставимо у току бурних дешавања, како бисмо размислили о свему, како задобити мирно стање духа и како васпитавати свој емоционалну интелигенцију, о којој се тако много пише.
На крају крајева, хришћанство нас може посаветовати и о томе како да се правилно хранимо и да организујемло своје време, како бисмо се осећали здраво и полетно. Довољно је проучити дела црквених писаца у протеклих две хиљаде година и видети да све је оно о чему данас говоре многи мотивациони говорници, већ изложено у хришћанској традицији.
Међутим, није лако бити хришћанин. О томе треба говорити. Пре свега, тешко је због тога што није једноставно бити прави хришћанин. Много је лакше крити се иза маске, уображености, легенде о себи и о свету. Тешко је бити доследан, постојан и бескомпромисан у односу према себи.
Па ипак, све те потешкоће су младим људима интересантне.
[1] Едуард Аркадијевич Асадов (1923-2004), руски песник јерменског порекла, аутор је 47 књига поезије и прозе. Бавио се превођењем дела многих песника из Републике Башкоростана, Грузије, Републике Калмикије, Казахстана и Узбекистана. Приликом битке за Севастопољ 1941. године, био је тешко рањен услед чега је остао без вида, тако да је до краја живота носио црни повез преко очију. За заслуге у рату био је одликован орденом Црвене звезде. Умро је у својој 81. години. Сахрањен је у Москви. – прим. прев.
[2] Наш превод – прим. прев.
