Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији (Мт 17, 4)- слушали смо ове јеванђелске речи на празник Преображења Господњег, које је изрекао апостол Петар, обраћајући се Господу Исусу, на светој гори, на којој се Христос преобразио, кад му је лице засјало, а одећа сијала заслепљујућим сјајем и светлост га окруживала.
Та жеља, да останемо овде, мени је добро позната, а верујем и свима вама. Она је најприсутнија у моментима када осећамо близину Господа: за време молитве, приликом Свете тајне Евхаристије, или у општењу са ближњима. Тада желимо да се ништа не мења. Тада обично помислимо како је то она граница о којој тако дуго маштамо и којој целога живота стреми душа. Схватајући у правом смислу речи добро нам је овде бити, ми у суштини испуњавамо речи Вечног Творца васељене, Који је све створио да буде веома добро (уп. 1 Мој 1, 31). То је као кад желимо да све остане тако, да бисмо живели у вечности пред лицем Божијим.
Међутим, у овом свету ништа није могуће задржати, чак и оно што је чудесно и свето. Све што се догађа око нас, па било то нешто што је узвишено или пролазно, подложно је времену и промени. Исто тако је немогуће зауставити одређени тренутак, колико год да је предиван или непоновљив, или свет. Проток времена је незаустављив. Због тога, уживање у нечему што је лепо, духовно или свето, као што је присуство нама драге особе, разговор са занимљивим сабеседником, читање добре књиге или слушање музике, учествовање у молитви или Евхаристији, могуће је у једном одређеном тренутку, док он још траје. Ништа се не може задржати.
Све је у овом животу, у животу у времену, пролазног карактера. Све мора проћи, јер је такав закон којим се руководи пролазни свет. Вероватно да није случајно да се и празник Преображења Господњег налази у предворју јесени, када се сакупљају плодови и врши жетва. Тада и природа постепено навлачи свој разнобојни посмртни покривач, како би утонула у сенку и сан. Празник Преображења Господњег нас управо подсећа на то да све на овоме свету мора проћи исти пут, како они најсветији сусрети са Богом лицем к лицу, тако и сви догађаји и сусрети у нашем пролазном животу.
Међутим, запитаћемо се, уколико ће свака брига проћи и ако иза сваког сусрета следи растанак, ако ће и оно најузвишеније духовно искуство – искуство Божије близине – временом нестати, због чега се онда све то догађа? Зашто после радости доживљавамо мучну тугу и празнину или ишчекујемо нешто непоновљиво и узвишено? Зар не би било боље да се ништа и не догађа, чега ћемо се касније сећати са жаљењем, јер је неповратно? Чини ми се да о томе најбоље говоре речи из романа Лавр аутора Јевгенија Водолазкина[1], који на идентично питање о томе због чега су човеку потребни сусрети, ако након њих долази неизбежна бол растанака, даје следећи одговор:
„Знаш, пријатељу, сваки сусрет вреди више од било ког растанка. До тог тренутка у нама је само празнина, али ње више нем након растанка. Јер, ако смо се једном сусрели, немогуће нам је више се растати. Човек остаје у сећању као један њен део. Тај део је створио он, тако да оно, постајући сећањем, често ступа у додир са својим ствараоцем. Да је другачије, како бисмо могли да осећамо присуство нама драгих људи, чак и онда када су они далеко од нас?“[2]
Тако је и Господ повео Своје ученике на гору, дарујући им радост Преображења. Он је то учинио јер је увидео скорији растанак као и бол која ће након тога уследити. Он им је подарио радост како би за време Његовог страдања у њиховом сећању остао део те радости сусрета, Његовог светог Преображења, које је заувек преобразило и њихове животе. На тај начин, после Преображења није било места за празнину, јер након једног сусрета, немогуће је више икада растати се. Приближивши се Божанској благодати, човек више никада не може остати исти. Онога тренутка када осетимо близину Божију, истинску радост заједничке молитве и искрени доживљај Евхаристије, немогуће је бити исти као пре. Човек се мења без обзира на чињеницу да касније могу наступити падови, духовна криза, унутрашње слепило или безизлазна и непрегледна тама. Будући испуњени новим осећањима, немогуће је вратити се старом животу. Управо због тога су нам даровани сусрети, радосни доживљаји благодати, жеље да заувек останемо на једном месту и да ништа не мењамо у својим животима.
Празник Преображења Господњег јесте успомена на Његово вечно Царство, које је могуће открити још у овом, овостраном, земаљском животу. Апостоли нису могли знати шта ће се у ствари догодити на гори. Као и до тада, они су пошли на гору за својим Учитељем, како би се помолили. Након дугог и исрпљујућег пута, они су уснули оставивши Христа у тишини, као што се догађало и пре, а и после тога. И ево, завеса времена се подиже и Господ даје да се види Царство Његово. Петар произноси речи, које можда и звуче помало наивно, али су у исто време људски искрене и узвишене: Господе, добро нам је овде бити. Са друге стране, оне би могле да се протумаче као жеља да на том месту они остану заувек. Један до тада сасвим обичан дан изненада бива испуњен радошћу празника. До тада обична одећа одједном постаје светлија од сунца. Само једна од многих гора одједном постаје место сусрета старог и новог. Све се преображава. Од тог момента постајемо свесни да вечност можемо спознати и кроз ствари које нас окружују.
Узевши све заједно, знамо и да чуда која нас окружују, чак и она која су сама по себи невероватна, попут оних о којима се приповеда у јеванђелском тексту на гори Тавор, не дају бесузсловно улазницу за спасење. Након чуда, у овом свету брзо долази до свакодневних искушења, издаје и смрти. Тако је и Петар, који је до тада узвикивао: Добро нам је овде бити, веома брзо, чак три пута поновио: Не знам тога човека (Мк 14, 71), одричући се свога Учитеља. И Христу, који се преобразио, предстојало је ускоро да поднесе патњу и тугу, понижење и смрт, што очекује и свакога од нас, пошто је таква природа овог исквареног света, без обзира да ли нам је овде и сада лепо и добро, јер је тако само привремено.
Узимајући у обзир пролазност свега што нас окружује, треба имати на уму да се ни за шта не треба везати. Према томе, све оно што се око нас догађа, више никада није могуће вратити. Због тога, сада и одмах треба живети за Бога и за своје ближње. Потребно је сада се радовати Васкрсломе Христу, дивити се лепоти Његове творевине, благодарити му и безусловно му дати своје срце, ширити добро међу људима и чинити добра дела. Све то је могуће чинити сада. То неће бити изводљиво у некаквој срећној будућности у коју верујемо, као ни у прошлости, па била она најсветија. Све је могуће само сада, данас и истога трена, зато што овај садашњи тренутак за свакога од нас, заправо, и представља живот.
Чудо Преображења на Тавору нас подсећа на још нешто. Онда када нам је добро, онако како је то било апостолима, ми заборављамо на друге. Ми смо спремни да истога момента направимо сеницу и да заувек останемо, не размишљајући о томе да ли је некоме ко није поред нас на гори, у том тренутку можда лоше. Некога ко у тренутку Преображења у подножју горе страда, не могу исцелити апостоли, будући да су и сами одсутни. Потребно је опет спустити се са горе у долину људске туге, јер онај човек, који је доживео искуство Божанске светлости, итекако има шта да преда другоме. Онда када примамо нешто од изобилне Божије благодати, када нам Господ помаже да створимо одређену ствар, до тада недоступну другима – било да је у питању уметност, таленат или откровење – Он нам то даје због других. Из овога произлази да све што имамо у чему смо у овом свету изванредни, дужни смо да предамо другима, јер оно не припада нама, већ Богу. Примивши благодат на гори Тавор, ми обавезно морамо да се спустимо у долину плача, болести и неопходности да будемо ту једни са другима и једни за друге. Управо због тога нам Господ и даје таленте и изуме, а не због личне сатисфакције или као повод за гордост.
Празник Преображења нам открива лик преображеног Христа и глас Оца са неба: Ово је Син мој љубљени… њега слушајте (Мт 17, 5). Христос је наш једини оријентир у овоме свету. Дешаваће се много тога у животу друштва, у животу заједнице и у животу сваког од нас. Биће мноштво потешкоћа, разочарења, слабљења вере и искушења. Кроз све то ће проћи свако од нас, као што је пре нас прошао апостол Петар, али и остали апостоли. Помолимо се како би нам Господ помогао, без обзира на наш свакодневни живот. Сећајмо се светлости Преображења и чезнимо за личним преображењем у вечном животу. Имајмо пред собом као оријентир Господа, а не некога од људи или нечије речи, па чак ни чуда или духовна искуства. Као што нам је то кроз Своје речи открио Његов Небески Отац, само Господ Исус Христос јесте Пут, Истина и Живот. Само ако будемо јаки у вери и верни Христу, превазилазићемо потешкоће пролазног живота. Ипак, благодарећи свим тим потешкоћама, наш живот је посебан и леп.
[1] Јевгениј Водолазкин је рођен 1964. у Кијеву, где је дипломирао на Филолошком факултету, а потом магистрирао и докторирао. Бави се научноистраживачким радовима из области руске књижевности и језика. Стручњак је за древну руску књижевност. Поред научних радова, аутор је и више романа. Животопис „Лавр“ је његово најпознатије дело, које је преведено и на српски језик – прим. прев.
[2] Ауторски превод – прим. прев.
