Света тајна Крштења представља врата у Цркву као Царство благодати, чиме почиње хришћански живот. Крштење је својеврсна граница која одељује удове Христовог тела од осталих људи. По речима апостола Павла, а које се певају приликом опхода крштаваног око крстионице, крштењем се човек облачи у Христа: Сви ви који се у Христа крстисте у христа се обукосте (Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте – Гал 3, 27). Крштењем човек умире за живот у греху и васкрсава у нови духовни живот. О томе се и каже у апостолском читању у чину крштења: Сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо. Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да бисмо, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу… Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са њиме, знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме… Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу(Рим 6, 3-4; 8-9; 11).
Света тајна Крштења је заповеђена и Самим Христом: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа (Мт 28, 19). Ова Христова заповест у себе укључује основне елементе чина крштења: припремну поуку („оглашење“) без које вера не може бити свесно прихваћена, погружење у воду и формулу „у име Оца и Сина и Светога Духа“.
У прва четири века хришћанства, углавном су се крштавала одрасла лица, јер се већи значај давао свесном прихватању свете тајне. Знајући да се Крштењем опраштају грехови, тако су појединци одлагали ову свету тајну и крштавали се непосредно пред крај свог живота. Сама пракса крштавања мале деце, такође је древна, јер су апостоли крштавали целе породице у којима је, без сваке сумње, морало бити и деце. Картагински сабор је у IV веку чак анатемисао све оне који одбацују потребу крштавања новорођених и мале деце.
Што се тиче вере као основног услова за валидност свете тајне: Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк 16, 16), у случају крштавања мале деце, исповедање вере изговарају кумови (са-родитељи), који тиме дају обећање да ће обавезно васпитати децу у вери и учинити њихово крштење свесним. Иако мало дете које прима свету тајну није способно да логички и свесно прихвати све што се догађа, његова душа је у потпуности способна да прими благодат Светога Духа. Благодат Божија се деци даје као залог њихове будуће вере, попут семена које се баца у земљу. Међутим, да би из тог семена израсло дрво и донело плодове, потребан је напор, како кумова, тако и самог лица које се крсти, а по мери његовог узраста.
У древној Цркви се Крштења нису вршила свакодневно, као што се то практикује данас. Углавном је то било на велике празнике, а пре свега на Васкрс. Крштењу су претходили многи месеци, а понекад чак и године оглашења, у оквиру којих су они, који су се спремали за крштење, долазили у храм и слушали беседе епископа или свештеника, посвећених откривању самог смисла хришћанског живота. Беседе упућене оглашенима су се завршавале у Страсној седмици. По правилу, на Велики петак се вршило одрицање од сатане и исповедање вере, по речима Светог Јована Златоуста, договора са Христом. На Велику суботу, одмах након вечерње Литургије, савршавала се сама Света тајна Крштења. О овој пракси нам сведочи и само васкршње богослужење, које у себи крије трагове првобитне зависности од чина Крштења: ноћна литија око храма некада је представљала поворку новокрштених, који су у белим хаљинама и са свећама у рукама улазили у храм, где су их сви сусретали узвикујући речи: „Христос васкрсе!“.
Иако
се у наше време не врши пракса дугог оглашења лица, њена неопходност је итекако
очигледна, првенствено када је реч о одраслима, који би пре Крштења ипак
требало да се поуче у вери. Непосредно пред почетак Свете тајне, свештеник
произноси кратку беседу у којој подсећа на основне истине вере. У чину Крштења
су се сачувале молитве за оглашење и истеривање ђавола (егзорцизми), након
којих наступа свечано одрицање лица које се крсти (или кума) од ђавола и његово
исповедање вере у Христа. Затим долази освећење воде, помазивање јелејем и само
трократно погружавање, пропраћено речима: Крштава
се слуга Божији (слушкиња Божија)… у име Оца –
амин, и Сина – амин и Светога
Духа – амин[1]. Непосредно након
погружавања, долази света Тајна Миропомазања, после које следи трократни опход
око крстионице, уз појање „Сви ви који се у Христа крстисте“. Чин се завршава
читањем апостола и Јеванђеља, симболичким постригом косе и уцрковљењем. Одмах
по Крштењу, или у наредним данима, новокрштени се, без обзира на његов узраст,
причешћује Светим Тајнама. За разлику од Римокатоличке цркве, где се
Миропомазање (конфирмација, кризма) и прво причешће врше тек пошто дете наврши седам
година, Православна Црква допушта деци да од најранијег узраста приступају овим
светим тајнама, како их не би лишили живе, мада и не потпуно свесне везе са
Христом.
Ова света тајна се врши само једном у животу. Крштењем
човек прима ослобађање од последица првородног греха и опроштај свих својих
грехова. Према томе, оно представља тек први степен усхођења душе ка Богу, а
ако за њим не уследи обнова целокупног живота, духовни препород, одлучујуће
одбацивање од дела „старог човека“, оно неће донети плод. Ако човек буде
стремио ка Христу, живео у Цркви и испуњавао све Божије заповести, благодат
Божија, коју је на Крштењу добио као залог, попут семена ће клијати и
умножавати се током целог његовог живота. У случају да је Крштење било само
формалност, данак традиције или моде, и ако је човек наставио да живи као
паганин и неверник, он се лишава свих плодова Свете тајне, одбацује себе од
Христа и искључује се из Цркве.
[1] На основу издања Малог требника на српском језику епархије рашко-призренске – прим.прев.
