Верујем да су размишљања и својеврсне ретроспективе животног градива представљале само једну у низу иницијалних капсули због којих је Владика још док је се налазио у болници, а свега пар седмица пре упокојења, уснио сан са потпуно чудном садржином. Како нам је касније испричао, сањао је о томе да лежи у кревету на Онколошкој клиници у Москви. Изненада, на врата болничке собе су ушла два, надасве необична лекара. Иако су обојица била уредно обучена у беле мантиле, њихов лик је говорио и поручивао нешто сасвим друго. Владики су њихови свети ликови били добро познати, тако да је у њима препознао Светог Владику Николаја (Велимировића) и Преподобног Аву Јустина (Поповића). Упознавши се са болничким картоном, обојица су дошли до идентичног закључка како је ситуација и више него опасна по живот пацијента. Без одлагања, „ћелијски лекар“ је узвикнуо како одмах морају да делују, на што се „лелићки видар“ успротивио, нагласивши како је неопходно да се најпре консултују са лицима задуженим за владикино лечење. Одмахнувши руком, први лекар је одговорио да он преузима на себе сав ризик, да би врло брзо и други додао да се, ето и он ипак слаже. Затим су приступили својеврсном хируршком захвату, који је Владику тргао из његовог сна. Будући да се тог тренутка отац Александар (Котов) налазио у Владикиној соби, он је био први који је чуо за тај необичан сан (мене је пустио да се „наспавам“ до 06:30, када ми је, путем телефонског позива, видно узбуђен испричао шта је те ноћи уснио).
Дуго времена након Владикиног уснућа сам размишљао о храбром гесту ове двојице лекара људских душа, одлучивши да се тај, пре свега пророчки сан, кад-тад мора наћи записан у времену… Управо тако је и настала књига која ће, у шта нимало не сумњам, освојити срца многих људи добре воље, а који су имали ту срећу и Божији благослов да упознају, блажене успомене Епископа моравичког Антонија (Пантелића), те да се лично увере у доброту ове племените и искрене људске душе.
Један од наших Архијереја је изрекао занимљиву реченицу: „Наш задатак није да васкрснемо умрлог, већ да не убијемо живог човека“. Ове речи нам, можда и најбоље осликавају животни пут Епископа моравичког Антонија, чији је мото био да је искрено и од срца поштовао вољу Цркве, испуњавајући све, нимало једноставне задатке који су му током свих протеклих година и деценија били постављани. Управо због тога, многе црквене личности млађег поколења су га називале старомодним или Владиком старог кова. Овде би требало нагласити само једну чињеницу, а то је да он никада није био схваћен (или, боље речено прихваћен) од великог броја људи из Цркве, што не важи и за просте људе, монахе и монахиње, који су у њемо препознали давно заборављене вредности, које су некада красиле наше старе Митрополите и Епископе – духовне узоре блаженопочившег Владике. Према томе, он је био све друго, али никада старомодан.
Ево како је Владикин одлазак описао професор цетињске богословије и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, господин Александар Вујевић:
„Оде још један стуб Српске цркве, ученик блаженопочивших патријарха Павла, Митрополита Николаја дабробосанског и Амфилохија црногорско-приморског, Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви, чувар српског светосавског и студеничког предања, декан Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви, троструки доктор наука. Велики пријатељ руског народа и гарант руско-српских односа. Попут некад Светог Јована Богослова на Голготи, вјерно је стајао испод крста руског народа. Царство му небеско и вечан спомен! И као што се опраштало од великих људи у Црнoj Гори, молитвено крсноваскрсно узвикнимо сви у глас:
Леле нама од данас па задовијек! Лелееее!
Христос воскресе – Ваистину воскресе!“
Вест о изненадном упокојењу Владике Антонија ме је задесила у Београду, где сам допутовао свега пар сати раније, како бих обавио низ послова везаних за наше Подворје у Москви. У раним јутарњим часовима (око 07:30 по средњоевропском времену – по московском у 05:30), 11. марта 2024. године, примио сам позив од оца Александра (Котова), који се у том тренутку налазио у Владикиној соби (иначе, владика се упокојио у операционој сали где су му у том тренутку вршили дијализу бубрега). Прво што сам чуо биле су речи: „он умер“ („умро је“).
Тешко да бих се могао присетити свега онога што ми је у том моменту пролазило кроз главу. Стање шока је сменио чудни налет адреналина и неописива жеља да се из истих стопа вратим за Москву! Купивши последње две карте на директном лету авиокомпаније „AirSerbia“ за Москву – за Владикиног брата оца Милана и себе, већ следећег дана, рано ујутро сам се нашао у Подворју. Будући да је отац Александар на себе преузео све неопходне радње везане за папирологију и бригу око Владикиног тела, које је истог дана смештено у Болницу Патријарха Алексеја у Москви, ја сам се могао посветити нимало једноставном разврставању и попису Владикиних личних ствари и предмета. Па ипак, тај посао ми је помогао да скренем мисли од чињенице како смо до тада, за сваку ситницу тражили благослов и савет Владике, да би сада, све пало на нас, неколицину најближих Владикиних сарадника…
Како до среде нисмо имали потврдну информацију о тачном датуму Владикине сахране, а која је била неизвесна због одржавања Синода у обе наше Патријаршије – како оне у Београду (у четвртак 14. марта – да би касније била отказана), тако и ове у Москви (у уторак 12. марта), слагао бих ако бих прећутао о томе како је све то изазвало велику пометњу и неописиви стрес свих запослених у Подворју, али и најближе Владикине породице. Било како било, чим смо добили тачан датум сахране (субота, 16. март), истог тренутка смо приступили уређењу места за његов гроб. Уз благослов Руске православне цркве и дозволу градских власти града Москве, испоштована је Владикина жеља из његовог Завештања да буде сахрањен у порти Петропавловског храма, где је служио читаве 22 године. Све трошкове сахране на себе је узела докторка Љиља Алијевна Бусигина, док је госпођа Ранка Балотић-Илић преузела бригу око оброка за присутне, на чему им неизмерно и од срца хвала!
Тих дана, на адресу нашег Подворја у Москви, пристигао је велики број телеграма саучешћа, међу којима су и вишегодишњи владикини пријатељи, као што су то Свјатјејши Патријарх московски и све Русије Кирило, Митрополит волоколамски Антоније, Председник Оделења спољних црквених послова Московске Патријаршије, Господин Александар Вучић, Председник Републике Србије, Митрополит будимпештански и мађарски Иларион, Митрополит казањски и татарстански Кирило, Митрополит тверски и кашински Амвросије, Митрополит јекатеринбургски и верхотурски Јевгеније и многи други.
Владика је често знао да каже како не жели да буде испраћен по црквеном Уставу, тј. као Епископ, већ скромно, као прост монах. То је, заправо била једина Владикина жеља која није испоштована, али не због нечије самовоље, већ због чињенице да је за Русе и Русију он био много више од старешине Подворја, представника Српске Цркве при Патријарашком трону, од Епископа, професора, доктора теолошких наука… Он је, пре свега, био добар човек и то су сви они који су га познавали итекако добро знали, ценили и волели. Према томе, можда није био испраћен онако како је то он желео, али је, свакако испраћен онако како је заслужио – молитвено, достојанствено и царски.
Владикиним одласком је остала велика и неизбрисива празнина у животима многих људи. Сигуран сам да ни он није био до краја свестан чињенице и тога како је, за велику већину парохијана Петропавловског храма у Москви, представљао високи духовни ауторитет, због чега су му хитали у загрљај, тражећи савет, помоћ и подршку. А он је помагао свима – опет искрено, од срца, из душе…
Нека два месеца од Владикиног упокојења, а на личну иницијативу његовог пријатеља Јевгенија Овченикова, до нас је дошла вест да је у току рад на филму посвећеном животу и раду Епископа Антонија. Када смо први пут сели и поразговарали са режисером и сценаристом, речено нам је да пред собом имају велики проблем. На наше питање о чему се ради, добили спо потпуно невероватан одговор. Будући да су имали списак људи са којима је требало да обаве разговоре, на основу чега би израдили план и сценарио за филм, велика већина је, на њихова километарска питања, дала исти кратак одоговор, који је гласио: „Био је добар човек“.
Владика је своју причу почео тако што је поделио своја сећања на свој родни Причевић. Као уредник и неко ко је, слушајући Владикине приче, све то записивао на папир, себи дајем у послушање да причу завршим, никако другачије, него исто тако као што је и почета, причом о Причевићу.
Након Владикиног упокојења, у више наврата сам посетио његову родну кућу, храм у којем се крстио, гробље на којем су сахрањени његови преци, ливаде и шуме где се као дечак играо. Уз помоћ његове мајке, баке Јелке, склопили смо причу и допунили делове који су остали недовршени. У том послу су нам сви помагали, не само они који су га за живота познавали, већ и људи који су за Владику Антонија, тек недавно чули. Благодарећи свима њима, књига је полако попримала свој коначни облик, спремна да оправда све оно што је на нас положио вољени Владика, а што ће се, са правом назвати његовом Задужбином. Прво дело Задужбине Епископа Антонија (Пантелића), али не и последње, управо је књига која се налази у вашим рукама, која никада неће и не сме пасти у заборав.
Никола Ковач, уредник
Председник Управног одбора
Задужбине Епископа Антонија (Пантелића)
У Москви, о годишњици Владикиног упокојења 2025.