Година 2022. је била обележена многим догађајима, како на глобалном плану, тако и у животима појединаца. За мене лично, та година је почела, а додао бих да се тако и завршила, снажном инфекцијом корона вирусом, са којом сам се у дужим и краћим интервалима борио дуги низ месеци. Иако нарушеног здравља, а пре свега захваљујући Богу и професионалности руских лекара, успео сам да се изборим са свим недаћама. Са друге стране, ни 2024. година није била ништа боља.
Управо у тим и таквим моментима, када се осећамо беспомоћно и рањиво, када постајемо свесни своје пролазности, остаје нам довољно слободног времена за размишљање. Било како било, као резултат многих непроспаваних ноћи, родила се идеја да сва своја сећања на поједине, мени драге особе, а које, нажалост, више нису овде са нама, поделим са другима и на тај начин сачувам од заборава личне утиске о протеклим и неуловљивим временима. Дан за даном, између терапија и посета, онда када је то било дозвољено и могуће, присећао сам се људи и догађаја, још од времена када сам био дечак, затим богослов, кад сам касније постао монах и, на крају, епископ Српске Цркве.
Можда звучи чудно са моје стране, али да није било друге хоспитализације, сигуран сам да посао који сам отпочео у 2022. години никада не би био окончан или бар не би био окончан задуго. Разлога за то свакако да има више и тичу се обавеза и одговорности које вишедеценијска служба коју служим собом носи. На крају се све остварило баш како треба.
Блаженопочивши Митрополит дабробосански Николај (Мрђа) је имао навику да често понавља народну изреку „Свако време носи своје бреме“. Бреме минулих деценија свакако да нимало није било лако, а питам се зар је код нас некада постојало време када је бреме било лако. У најтежим временима великих искушења за нашу Цркву и наш народ Бог је слао људе које бих назвао првацима, а који су били спремни да зарад мира и спасења свога рода положе свој живот, као оно што је сваком човеку највредније. Таквих је људи у годинама које су иза нас било много, али нарочито у мом родном, ваљевском крају, можда и више него било где другде. Сви они су заслужили или, боље речено, они су ти који су све нас задужили да их се сећамо и помињемо сваког дана.
Верујем да не бих био данас ту где јесам, нити бих био то што сам сада да није било свих оних црквених личности за које се вежу моја најранија сећања. Штавише, свој живот никада нисам ни могао замислити другачије него што је носило собом одрастање у богомољачкој породици под окриљем, како време показује, великих духовника управо тог времена кад сам одрастао и стасавао, на чему сам им вечно захвалан. Благодаран сам и својим прецима који су се у неблагонаклоним животним околностима зауставили управо у питомом крају ваљевске Подгорине, како би обрели дуго тражени мир. За разлику од места одакле су дошли, из области Старе Херцеговине, на свом новом станишту у којем су се укотвили било је свега у изобиљу, али не и тог прижељкиваног мира.
Уз помоћ црквених књига, породичног предања и споменика на сеоском гробљу, успео сам да васпоставим повест о личностима са историјским датостима, чиме сам хтео себи, ако не на јави, онда бар у ткању текста да оживим своје родно село, које се попут и других наших живописних села, постепено гаси и пада у заборав. Осетио сам призив да га барем овим својим написима отргнем од заборава. Крчећи коров са прашњавих успомена јединих преживелих његових житеља, честитих сељака, покушао сам да одгонетнем када и на који начин су подигнули своје богомоље, које и данас, додуше, неке само материјалним остацима а друге по предању, сведоче о вишевековној живој вери народа Ваљевске Подгорине.
Сваки добронамерни читалац ће имати прилику да се увери у то како је наша скромна породична кућа служила као пристаниште и сигурна лука за велики број надалеко чувених духовника с краја прошлог века, који су у топлој атмосфери родитељског дома уживали гостопримство мог покојног оца Радована и моје мајке Јелке. Мудре поуке које сам у својој родној кући слушао од свештенослужитеља наше Цркве пратиле су ме на мом животном путу од школовања у Богословији у манастиру Крки и Московској духовној академији у чувеној Тројице-Сергијевој Лаври у Русији, преко манастира Жиче и Студенице, у којима сам монаховао, до престоног града Сарајева, у којем сам служио као парох, и најзад, до престоне и далеке Москве, у којој сам служио као епископ. Све личности које сам имао прилику да упознам током свих тих година на мене су оставиле дубок траг, због чега сам осетио снажну потребу да што више својих мисли и осећања које су повезане са њима преточим у речи.
У овом мом заветном послу велику помоћ ми је пружила моја породица, брат Милан и мајка Јелка, као најстарији сведоци породичних предања. Као и увек, помогли су ми моји вишегодишњи сарадници без којих целокупни овај посао сасвим сигурно никада не бих могао сам привести крају, а који опет, због своје простосрдачне скромности, остају упорни у жељи да, као и раније, остану непоменути на страницама књига, а поменути у мојим скромним молитвама и молитвама читалаца. Нека тако буде!
У нади да сам бар донекле успео у овој својој доброј и племенитој намери, те да својим искреним запажањима нисам повредио било чија сећања на мени драге особе, стављам тачку на последње речи књиге, која од овог момента креће у вечно путовање до отворених срца будућих читалаца.
.
